Čast nam je što naša škola nosi ime po jednom od najznačajnijih pisaca ovog kraja.
Čast nam je što naša škola nosi ime po jednom od najznačajnijih pisaca ovog kraja.
Ćamil Sijarić je rođen 18. decembera 1913. godine u selu Sipovice nedaleko od Bjelog Polja. Bio je prvo dete u imućnoj zemljoradničkoj porodici Šabana i Elmaze Sijarić. Ubrzo mu umire otac,a neposredno posle smrti svog muža, majka mu se porađa, pa i ona umire. Brigu o Ćamilu i njegovom mlađem bratu Šabanu preuzeće porodica, tačnije očev brat Ilijaz. Ćamil Sirajić završio je osnovnu školu u Godijevu 1927. godine, a potom se upisao u osmogodišnju, Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju. Već tada piše pesme, ali i skuplja ih išalje profesoru Aleksandru Beliću u SANU. Profesorka mu je bila i Anica Savić- Rebac.Prve pesme Ćamil Sijarić objavio je u školskom listu Vesnik, 1929. godine. Nije bio angažovan samo u literarnoj sekciji, već i kao politički aktivista zbog toga su ga izbacili 1935. godine iz medrese. Nastavlja školovanje u Vranju i posle gimnazijaske mature, 1937. godine upisuje se na Pravni fakultet u Beogradu. Nastavlja svoju političku aktivanost, učestvuje u demonstracijama, štrajkovima, postaje i član KP. Tih godina upoznaje Sabinu Fehimović,studentkinju matematike, hemije i fizike iz Mostara , njoj će posvetiti pesmu Breza. Ljubav iz studentskih dana će postati njegova supruga 1941. godine, godinu dana nakon što je diplomirao, okončao studije Pravnog fakulteta. U međuvremenu je objavljivao pesme u beogradskim, ali i sarajevskim časopisima ( Žena danas, Gajret, kasnije, posle rata u: Zori, Novoj ženi, Brazdi,Oslobođenju).
U toku rata radio je kao službenik u sudu u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci, Banja Luci, uporedo sarađujući, tokom ratnih godina,sa NOP-om.
Neposredno po okončanju rata kao dopisnik Tanjuga izveštava sa teritorije Banja Luke i Stare Gradiške. Među prvima je kao sekretar banjalučkog Veća narodne časti i pomoćnik sekretara Sreskog narodnog suda ušao u logor Jasenovac. Slike koje je tada video pretočio je u knjigu. Potom je prešao u banjalučko Narodno pozorište gde je radio kao dramaturg. Dve godine kasnije, u januaru 1948. godine kao službenik Ministarstva prosvete Narodne republike Bosne i Hercegovine stavljen je na raspolaganje izdavačkom preduzeću „Svjetlost“.Ubrzo će Ćamil Sijarić preći u časopis Zadrugar, da bi 1951. godine konačno počeo da radi u literarnoj sekciji Radio- Sarajeva, gde će se zadržati sve do penzionisanja ,1983. godine.
Ram–bulja,prvu zbirku pripovedaka Ćamila Sijarića objavila je sarajevska „Svetlost“ 1953. godine. Već ta prva knjiga pripovedaka je bila zapažena i nagrađena je tek ustanovljenom godišnjom nagradom Udruženja književnika. Na anonimnom konkursu „Narodne prosvjete“ osvojio je prvu nagradu za roman Bihorci .Ta nagrada je u to vreme iznosila 1.000.000 dinara i bila je najveća novčana nagrada u Jugoslaviji.Roman Bihorci objavljen je 1956. godine u izdanju „Narodne prosvjete“. Druga zbirka pripovedaka Ćamila Sirajića Zelen prsten na vodi u izdanju „Svjetlosti“ objavljena je 1957.godine, a i za nju opet dobija godišnju nagradu Udruženja književnika. Drugi roman Kuću kućom čine lastavice Ćamila Sijarića u izdanju „Svjetlosti“ objavljen je 1962. godine ,a te iste godine objavljena mu je i treća zbirka pripovedaka Naša snaha i mi momci.
„Pisac bez zavičaja je kao kuća bez temelja…“ govorio je Ćamil Sijarić kome je zavičaj najčešći okvir za priču, roman. Njegov zavičaj je Sandžak i on je kao mali slušao priče , da bi ih kasnije i sam pričao, poput junaka jedne sopstvene priče, Hasana, sina Huseinovog. Mitska tromeđa bez međe, je okvir u koji on smešta sudbine ljudi, njenu neuhvatljivost, ali i istoriju , ratove, običaje, verovanja predrasude… Za njega je „ceo svet „ živeo u Sandžaku, sa svim svojim manama i vrlinama, taj svet je upijao još dok je rastao u crnogorskom delu ovog peštarsko bihorskog vilajeta, a i kasnije celog života bez obzira što je najveći deo života proveo u Sarajevu, putovao, pisao o gradovima. Kaoplodan književnik uspevao je da to preoblikuje, zaroni u psihologiju pojedinca, tla surovog prostora u kome tradicija ima najveću snagu, bez obzira što on do nje on nije naročito držao,bio mu je važniji mu je jezik kao najsublimiraniji talog, bila mu je važna priča, a znao je da sve to pronađe upravo tu, u svom rodnom kraju koji je bogat epskom i lirskom tradicijom, kao i usmenom književnošću.
Govorio je: „U Bihoru prevrneš kamen, i eto priče… „ U romanu Bihorcičija radnja se dešava između dva svetska rata mirno i staloženo piše o raspadu patrijarhata i to u formi društvene hronike. U svom prvom romanu Bihorci kome je istorijski okvir vremenski period između dva rata, pričajući hroniku mesta, locira uzroke raspada patrijarhalne zajednice, i ukazuje kako sama istorija utiče naraspad tradicionalnog društva. Radnja romana se odigrava u malom sandžačkom selu Rašlje. Junaci romana Zemko i Halimča su žrtve dvostruke obmane; one koja dolazispolja, u vidu istorije, ali i one koja dolazi iznutra u vidu izobličenja samih junaka . U formi kratke hronike Ćamil Sijarić opisuje dešavanja u bihorskom selu Rašlje i to period od jedne godine koliko traje boravak hodže u selu, a hronika prati događaje koji proizilaze iz odnosa poglavara sela Halimače i imama Hadžije. Halimač je pohlepan, lukav gorštak, a imam Hadžija lakom, te njih dvojica čine lanac prevara . Hronika pored glavnog junaka Halimača donosi mnoštvo likova, pre svega upečatljiv ženski lik Hatke, prototip žene koju ćemo i kasnije sretati u delima ovog pisca. Hatka je biće bez misli, gotovo kao biljka, svedena na čulnost, glupava i nagluva, iako pisac o tom ženskom liku govori s ljubavlju. U svim svojim romanima i pripovetkama Ćamil Sijarić određuje svoje junake i njihove sudbine povezujući ih pre svega sa prirodom, okruženjem iz koga crpe svoja shvatanja i odnose. Svi su određeni sredinom u kojoj žive, njenim pravilima, bez mnogo izbora, pa je tako i njihova sudbina podređena tlu na kome su rođeni i kad pokušavaju da joj se otrgnu, kada im je tu teskobno.Svako na svoj način, kao Halimača koji svoju logiku da opstaju samo najači crpi upravo iz surovosti prirode, za njega moralni kodeks ne postoji i on gazi sve pred sobom da bi stigao do cilja. Hatka za razliku od Halimačasvoju potvrdu vidi jedino u obnavljanju života, ona oličava princip erosa , i ona taj princip crpi iz prirode, kao načelo stalnog obnavljanja. Hadžija je neko ko ne pripada tom svetu, on je odvojen od prirode za koju su Halimča i Hadka svako na svoj način, suprotstavljen,vezani kao i poetični Zemko.
U toj kratkoj hronici, u formi društvenog romana, Bihorcima pored priznanja koje je njime stekao, Ć. Sijarić je zauzeo odmah i status zavičajnog pisca. Mnoštvo vešto psihološki iznijansiranih likova u romanima i pripovetkama,često fragmentarna forma, naizgled nepovezana radnja, koristeći istorijske činjenice kao i legende,uz mnoštvo lirskih pasaža, opisa prirode Sijarić je uspešno naslikao sandžačko selo, predeo, ljude, sudbine.
Roman Bihorci mu je doneo meteorski sjaj i položaj na književnoj jugoslovenskoj mapi 1955. godine kada je dobio nagradu Udruženja književnika čiji novčani iznos je bio jedan milion.
Jedna od najpotresnijih pripovedaka Ćamila Sijarića je Žena i noć. Slika prirode u nekom zabitom predelu kroz koji protiče reka odmah je narušena dramom na mostu na kome neki ljudi bez imalo milosti, pod okriljem noći, kada je samo Mesec svedok njihovog zločina, ravnomerno, kao da ih se to ne tiče, svoje krvave noževe zabijaju u bele vratove žena i zajedno sa njihovom decom bacaju ih u reku. Jedna od njih pokušava da ih spase deleći im dukate koje je imala i čuvala u nedrima, nadajući se da svaka žena koja im da dukat zauzvrat biti pošteđena smrti. Dok ona pokušavau toj zloj noćida im doda po taj jedan dukat,da spase živote, na mostu egzekutori ravnodušno koljunedužne žene i decu, tek ponekad brišući nož o koleno ili krpu. Nijednu ženu nisu poštedeli,dukati pred nožem nisu imali nikakvu vrednost, reka sezacrvenela od krvi zaklanih,talasi su kako koje tel bude bačano , samo za taj trenutak raskririla svoje virove, a zatim nastavljala da teče, kao da se ništa nije dogodilo. Jedini trag koji se zadržao je dukat na dnu, sličan Mesecu.
Roman Mojkovačka bitka u izdanju „Svjetlosti“ Ćamila Sijarića pojavio se 1968. godine i nagrađen je 27- julskom nagradom Bosne i Hercegovine, tada najznačajnijom nagradom u toj jugoslovenskoj republici. Već sledeće godine izabran je i za dopisnog člana ANUBiH, a dve godine kasnije postaće i redovni član.
U međuvremenu, objavljena je i njegova knjiga Sablja (1969), zbirka putopisa Zapisi o gradovima(1970). Četvrti roman Konak (1971) će biti nagrađen crnogorskom 13- julskom nagradom. Poslezbirke priča Kad devojka spava to je kao kad miriše jabuka(1973) Zapisa o gradovima (II) uslediće i peti roman Ćamila Sijarića Carska vojska (1976) u izdanju sarajevskog izdavača „Veselin Masleša „. Isti izdavač objaviće i njegov šesti roman Raška zemlja Rascija (1979). Sledi zbirka pripovedaka Francuski pamuk (1980) koja će mu doneti prestižnu Andrićevu nagradu, pa Izabrane pripovetke iste godine , da bi se sledeće godine pojavila i Izabrana dela (I-X) u izdanju „Veselina Masleše“. U Beogradu će se u izdanju SKZ pojaviti Priče kod vode (1982), a knjiga sećanja na prizore iz logorau koji je među prvima ušao posle završetka Drugog svetskog rata i koje je opisao u knjizi Oslobođeni Jasenovac (1983) biće štampana u Sarajevu ponovo.
Uslediće nove Pripovjetke (1984), pa Rimski prsten (1986), Herceg-Bosno i tvoji gradovi (1986), pa opet Pripovjetke(1987), da bi 1988. godine u beogradskom BIGZ-u objavio svoju prvu zbirku pesama pod naslovom Lirika(1988) . U Sarajevu će 1989. godine, za njegovog života biti objavljena knjiga Miris lišća orahova.Posthumno je objavljeno Drvo kraj Akova (1990)), Koliba na nebu(1990/91) i Izabrana djela (I-X) u izdanju „Publishing Sarajevo“ 2000. godine. Miljenko Jergović smatra da je Ćamil Sijarić „prognan pisac“ jer do njegovih knjiga teško se dolazi, nemoguće ih je naći. Smatra ga za vrsnog pripovedača, ali i pesnika kome je pisanje bila strast, i sa rezignacijom primećuje da je imao sreće„što je na vreme „ napustio ovaj svet, što nije dočekao i doživeo ratove devedesetih koji su usledili, što nije doživeo granatiranje Sarajeva. Bihor, a tako se zove i jedan roman Ćamila Sijarića, opština u Gornjem Polimlju, bio je za ovog plodnog pripovedaa, romanopisca Makando. Iako njegov opus nije mali, iako ga je i Andrićpoštovao kao izuzetnog pripovedača, Ćamil Sijarić pripada onim skrajnutim piscima koje bi mnogi da zaborave u podelama, razvrstavanju koje i dan danas traju. Kao da tim zanemarivanjem ili logikom „on nije naš“ oduzimaju univerzalnost književnom delu, potiru njegovu misiju, jer Ćamil Sijarić je znao i za sadašnjosti da rekonstruiše prošlost,da u prošlosti prepozna začetke budućnosti, ispriča i ispiše stranice i stranice priča o ljudskoj sudbini, samoći, čovekovim unutrašnjim borbama, pre svega , a potom i borbama sa vremenom u kome obitava i koje je puno kontraverzi vremenu koje nikada ne obećava mir i ispunjenje plemenitih čovekovih potreba i čežnji.
Da bi se sve te priče ispričale , da bi jedan pisac sve napisao „trebaju mu tri talenta i tri života“ kako je sam Ćamil Sijarić u jednom razgovoru primetio. Romani i dela Ćamila Sijarića prevedeni su na ruski, bugarski, turski, albanski, poljski, nemački, mađarski, francuski, engleski jezik.
Mnoga dela Ćamila Sijarića su dramatizovana, izvođena u pozorištu, radiju i televiziji. O njegovom književnom stvaralaštvu napisani su mnogobrojni eseji, studije, doktorske disertacije.
U to njihovo takvo stanje upadao je Zeko iz Hazana. Veli im:
– Sve će vam biti po zakonu; pa to je dobro što će vam biti po zakonu. Od smrtne kazne manju… ni turski vam sud ne bi dosudio, ni crnogorski, pa neće ni švapski. Ovaj švapski ja ne znam, a ona dva prva sudila su mi. Teško je čoveku ono čekanje i pitanje šta će biti, a kad bidne… nikom ništa. Kao da se tebe i ne tiče smrtna presuda koju su ti izrekli. Vidjećete kako to izgleda. Uzme ti ime… Meni su ime uzimali i turski i crnogorski sudovi, i sad će mi uzeti i švapski sud. I zapiše ti odakle si i koga imaš- rekao sam im da nemam nikoga do zelenu goru po kojoj hodim. Pa će vam, braćo pitati kajete li se za to što ste učinili, a vi im recite da se ne kajete.
Nijesu ga slušali. Ali ni mogli da ga ne slušaju. Jer samo je on- komitaš, bio upućen u sve one nevolje u kojima se čovjek nađe kad pred sud stane. Govorio je da će im svaka njegova riječ o sudu zlata valjati- o vješanju i o striljanju, na šta je bio osuđivan nekoliko puta, pa se- nekim slučajem, spasavao.
Bivali su sve bljeđi od njegove priče. Ali ga nijesu prekidali.
– Kad vam kažu –smrt, vama će se najpije učiniti da to vama nijesu rekli, nego nekom od vas, a kad vidite da do vas nema nikoga, onda počinjete da se trijeznite; kao da ste bili pijani, pa se trijeznite. A kad ste se otrijeznili- vi vidite nad glavom tamu… Crni mrak, ljudi. Mrak- i mrtvi ste.
Protegao se, ruke digao visoko nad glavom, usta iskrivio i zijevnuo. Spuštajući ruke, veli:
– Nekom će biti tako, nekom ovako…
Milovao je zatim konja po vratu, po čelu, po sapima- snažno se gore tresući ramenima.
Plakao je.
str. 248/249
Potezali su ih zatim za konopac da ih privedu na mjesto gde će im se iščitati presuda. Svjetina se uskomešala, šuškala je nogama po tvrdu snijegu, micala se, govorila zbunjeno, ili samo slijepo gledala.
„Ne valja ovo da se gleda- kao da je dugo razmišljao i došao na pravu misao, izrekao je neko- ovo će oni da pobiju ljude.“
„A-o-o-oj…! „ samo se nekom otelo iz duše.
Trnuli su zbog nečegau sebi i gledali uplašeno- i vidjeli kak je vojnik ispred nogu Redžepovih ispriječio pušku- veli mu da naprijed nema kud, sem ako hoće da pogine, a da pogine, imaće kad.
Kroz snijeg je strčalo kočevlje kupusa. Bili su ih poređali po tome kočevlju. Lisičine s ruku i one konopce nijesu im bili odvezali. Nijesu im govorili ništa. Jedan im je vojnik prišao- i nogom udarajući ih u vrhove prstiju, poravnao njihove noge.“gospodine crnogorski kapetane…! veli Maksimu na svom jeziku.
Kapetan Tucanja stajao je na kraju reda; stajao je kao nekad na gumnu, pred veče, posle vršidbe, čekajući vjetar da ovije žito. I kao i tada- gledao je ka zapadu, odkud su najčešće dolazili vjetrovi.
Izgledao je grdno star- tako dok je stajao u kočevlju kupusa, u snijegu, a crn. Ali, visina tjela, vitkost stasa, i njegovo muško držanje glave bili su mu ostali.. Bio je sad bez svoje opreme, bez čohe na sebi,bez džemadana, bez puca od srebra, bez gajtana, Pohaban. Snježav. S mislima na svašta, na neki dan, na neki tren- na onaj što se desio onda…“Bila je tamo česma… Ni česme više nema… Ja mlad kad bijah, pa bismo se kod one česme uveče prskali vodom; ja mlad kad bijeh…!
Bio se zagledao negde daleko: u daleku planinu, u daleku davninu…
I vidio tamo nekako drvo, nekakav kamen, nekakvo drago iščezlo lice… Nekoga koga je bio zaboravio, a sad ga eno…!
Oni što su ga gledali držali su da će- i kad padne gledati tamo kud se zagledao.
Ništa na njemu nisu videli oficirsko. Ni vojničko. Ni šta drugo. Bio je samo jedan čovjek. Koji tu stoji. Tako kao da barjak drži.
„A-a-a-aj…“ izvio se sam iz sebe glas iz svjetine kao plamen lampe pred gašenje. Zatim je nastalo komešanje austrijskih vojnika, onih koji su imali da ispale puške u osuđenike;poizmicali su se i stali u nepravilan dug red, brisali se rupcima po licu i zatim brisali svoje puške- i bili modri od studeni, uplašeni od onoga što imaju da učine-na gadost zgađeni… Potonuše, zatim, svi u tišinu kao u mulj-pred užasom, pred pucnjem pušaka od kojeg će ponovo prhnuti ptice iz vrblja- pred padom ljudi, tjela krvavih, u bijeli sneg.
Navalivši se prsima na pušku, kojom su mu bili preprječili put da ne ide napred Redžep Karadašić vidje da nema snage da je odgurne i sebi prolaz načini ka Maksimu Tucanji uz kojeg je hteo zbog nečega da stane- i u tom rvanju ličio je na davljenika kojemu ne daju na obalu… Ništa više nije znao za sebe. Ni gde je. Ni šta to radi. I sve što je mogao sada da čini bilo je- da preko puške, i preko glave vojnika, još jednom vidi tamo Maksima; a on je među kočevljem stajao pravo- tako kao da je izašao na nekakvu svijetlu tačku i tu zastao da pgleda svijet… Činilo se da ga cijelog obuhvata pogledom- onim kojim gledaju ljubavnici…
Bili su dolje niz Lim bregovi, bili su obasjani sunčanim zracima- pred zalazak …
Išla je tamo reka.
A ptice su išle svuda.
Uz vrblje su nailazile magle pozemljuše, sive i kaljave, tjerane vjetrom noćnikom.
Išla je noć, i sunce je već zalazilo.
A upravo tog časa prineli su marame da im vežu oči.
„O- o- o-o…! – čulo se otud iz svjetine, a čulo se i čitanje presude koju je neko prevodio.
Išla su imena osuđenih, pa onda djela koja su počinili, pa onda kazna na koju su osuđeni- i najzad: da će i svakog drugog snaći smrtna kazna ko izgubi pamet i pođe njihovim putem. Ova kazna neka bude primjer za to. Ona je malena- jer se odnosi samo na petoricu, ali pravdi neće biti mnogo ni kad se odnosi na stotinu. Pametni se neće ovde naći- ni pošteni, ni razboriti, do samo oni koji misle da jedna mala i goloruka bjedna vojska može da stane na put ćesarsko- kraljevskim divizijama koje su slavu Austrougarske Carevine na vrhovima svojih bajoneta pronijele kroz cijelu Evropu, i kojima- ka njihovoj daljoj slavi niko ne može stati na put.
str. 260
Petorica koji stoje pred vama biće strijeljani. Oni mogu da se pomole bogu. Oni mogu da zažele neku sitnu želju. Daće im se vreme za molitvu i želju, i više ni za šta.Šta ima, pitam, da zaželi Maksim Tucanja?
Onu u daljinu zagledanu glavu, gledali su sada svi.Ništa nije rekao. Ničim nije mrdnuo. I činilo se da ništa- što se čitalo, nije primio u svoje uši.
One marame prinjeli su prvo njemu. Vojnik ih je držao preko ruke.
– Imate li želju?
Ćutao je.
– Hoćete li se pomoliti bogu?
Maramu sa ruke onog vojnika uzeo je nizak, suh, krivonog čovjek- za kojeg se nije moglo reći ni da je vojnik ni civil, jer odjelo na njemu ni po čemu nije govorilo šta je taj čovjek. Ali po onome što je radio sa maramom, kako je uzeo za krajeve i raširio, i kako je- tako raširenu i bijelu prinosio Maksimovom licu, vidjelo se da to ne čini prvi put, nego da je – dugim vezivanjem ljudskih očiju, postao majstor svog posla.
Maksimovo lice zakrili bjelina.
Kao da se zemlja uvrnula.
„Ni onoga doba više, ni one česme… Ja mlad kad bejah…, o bože mili, ja mlad kad bejah…!
Cio svijet, velik i blistav bio je sada negde iščeznuo. Zvjezde noću. Sunčani sjaj danju. Duga preko neba. Na nebu kola…
Je li ono nešto preljetelo?
Ništa.
Ne vidi se ni zemlja , ni čovjek.
Bio se- od nečega što je već bilo njim zavladalo, sav ukočio i ukrutio; bio je sada kao da je od kamena; nagrđen onom odvratnom bjelinom što mu je išla preko očiju, iza koje je bila tama.
I ne njemu- nego tami njegovoj, da u njoj zajedno sa njim stane, išao je Redžep. I više mu nijesu branili…
A upravo tada- kada je bilo gotovo sa vezivanjem očiju, i kada su im odvezivali ruke- da ih svezane ne mušketiraju, Maksim Tucanja je digao ruku i skinuo maramu s očiju.
Kao da je u tom kratkom vremenu bio otišao nekud daleko, i vratio se – iznenada među njih, našavši se licem u lice sa Redžepom.
Padali su nekako svi zajedno- i Redžep sa njima, pogođeni svi u prsa gde su ih kratko nišanili, i gađali. Maksim Tucanja je padao polako, opirući se – sad poslednji put, na svoje odavno bolesne noge, i pao je tako kao da je legao od umora- poslje bitke, da se odmori…
Ležali su kao kakva otvorena knjiga- de čitaj…
Godina ta i ta. Ovo je ovdje rijeka Lim. Tu su se naši stari naselili u vrijeme ono…
Koje je to vrijeme?
Tu su živjeli- nekad mrzeći se, nekad voleći se, nekad tako…
Godina ta i ta…
Čitaj; „Sna nemajte, u ruci radila nemajte, u kući veselja, u toru klanja, u dućanu prodavanja; nemajte na slavama pijenja, sa ženom spijenja, nemajte pomirenja, ni klanja ni praštanja- jer tu je na Limu Carevina. I sve je nad ovom vodom onako, kao kad je u ovu zemlju, u jednu davnu daleku noć ulazila vojska agarenska…“
Ostalo je da štrči kočevlje.
Kraj vode se povijalo vrblje.
Tjerale se magle.
Na zemlju pade noć- na krv.
Negdje je daleko izbijao sat: jedan… pet…osam…Mjerio je i pisao Vrijeme; slagao ga u hambar kao zrna žita. Deset… jedanaest…
str. 262